Vasović sumirao utiske: Sezona nezadovoljavajuća, ali smo napravili korak unapred

Direktor Vaterpolo kluba Radnički, Jugoslav Vasović, sumirao je utiske po završetku sezone u opširnom intervjuu za zvanični sajt kluba.

Turbulentnu sezonu prepunu uspona i padova, vaterpolisti Radničkog završili su bez ijednog trofeja, ali su na kraju ipak uspeli da osvoje bronzanu medalju u domaćem šampionatu, a samim tim i plasman u kvalifikacije za Ligu šampiona i šansu za nastavak borbe u najelitnijem evropskom klupskom takmičenju.

Radnički je dobro otvorio sezonu, serijom od 15 utakmica bez poraza, posle čega je usledila promenljiva forma. Šta je bio uzrok tog pada i nekonstantnih partija tokom čitave sezone?

– Iako lepo zvuči kada se kaže 15 utakmica bez poraza, ne bih rekao ni da je početak bio potpuno zadovoljavajuć, jer su pored 13 pobeda tu i dva remija, sa Crvenom zvezdom i Vuljagmenijem, u kojima smo ispustili važne bodove u finišu. Rezultatski gledano, potom su usledile slabije partije i turbulencije, koje još uvek nismo uspeli u potpunosti da odgonetnemo. Kada bismo svi mi koji se bavimo vaterpolom znali šta je uzrok, ne bi se dešavale sezone bez uspeha. Očigledno je da nismo uspeli da iznesemo ono što smo planirali i generalno, sumirajući ovu i prethodnu sezonu, ne možemo biti zadovoljni igrom. Rezultatom u prethodnoj sezoni smo zadovoljniji nego u ovoj. Rezultat je produkt svega, rada, dobre igre, htenja… Nismo ispunili planirano, ali bilo je i dobrih stvari.

U Ligi šampiona Radnički je u završnicama susreta prosuo veliki broj bodova, ispuštao dva gola razlike u finišima remija sa Vuljagmenijem, Jadranom i Olimpijakosom, što je, ispostavilo se, bilo ključno da ostane bez završnog turnira, „kratak“ za dva poena. Da li ostaje žal za „fajnal-ejtom“?

– I ne samo to, izgubili smo u Tbilisiju i sa ta tri boda bismo takođe prošli dalje. Te neke stvari nas prate kroz dve sezone u Ligi šampiona, a ove su posebno došle do izražaja. Kao ekipa nismo bili dovoljno ponosni i željni, da malo ne damo na sebe i da probamo da dokažemo neke stvari. Sve to je bilo previše lagano i opušteno. Jednostavno nismo bili previše gladni. Naravno da ostaje žal, jer smo videli da možemo. Što se tiče remija i poraza, oni su sastavni deo sporta. Može da se desi da ne odigraš dobro, to su sve odlične ekipe, ali mi nismo dali svoj maksimum i to je suština.

Upravo je posle jednog od ta tri remija, u Splitu, krajem januara, došlo do prekida saradnje sa dvojicom reprezentativaca, Nemanjom Vicom i Markom Radulovićem. Zašto se to dogodilo?

– Nije ista situacija sa Vicom i Radulovićem, različiti su razlozi. Vico je imao i privatnih problema, nije pružao očekivano, dok je sa druge strane za Radulovića bila procena trenera da ćemo više dobiti ako on nije tu, jer nije to bilo onako kako treba, bez ikakve ljutnje. Mi nismo videli suštinu i poentu u daljoj saradnji kada nema obostrane komunikacije. Nažalost, on nije mogao da igra za svoj novi klub zbog pravilnika koji se menja sada.

Par dana kasnije nadovezao se „fajnal-for“ Kupa Srbije na kom Radnički prvi put posle četiri godine nije igrao finale. Kako ocenjujete ispadanje u polufinalu od domaće Crvene zvezde (11:10)?

– Sigurno su na to uticali rezovi pomenuti rezovi, koji su još uvek bili sveži, ali ključno je što nismo dali svoj maksimum. Poraženi smo od Zvezde prvenstveno zbog njihove veće želje i oni su na kraju u tom maniru i osvojili Kup. Mi nismo odigrali do kraja dobro tu utakmicu i desio nam se poraz. To što posle četiri godine nismo igrali finale nije ništa neobično. Biće takvih situacija mnogo puta, to je proces u klubu i stvaranju ekipe. Neke stvari su nam se ove sezone dešavale više nego ikada i te povrede i odustajanja, sve je to uslovilo jako tešku sezonu.

Ekipa je nastavila po sistemu „toplo-hladno“, od sjajnih partija protiv najjačih timova, do poraza od autsajdera. Očekivao se izlazak iz krize na „fajnal-foru“ Regionalne lige i Radnički je bio na dobrom putu, ali je na kraju ipak poražen na peterce od Jadrana u polufinalu. Kako vidite taj poraz i propuštenu šansu da se sve reši već u regularnom delu?

– Ta utakmica nije bila skroz normalna, ali je krivica isključivo naša. Imali smo sve u svojim rukama i to ispustili. Na kraju izgubili na peterce sa jednim promašenim šutem. Penali nisu lutrija, već prolaz treba zaslužiti. Smatram da nismo zaslužili da uđemo u finale i igramo za titulu prvaka Jadrana zbog onoga kako smo igrali pre i posle toga.

Bilo je dosta primedbi na turnirski format Regionalne lige i veliki broj utakmica u malom vremenskom razmaku. Kakvo je vaše mišljenje o takvom takmičenju?

– Definitivno je taj sistem neodrživ, sa previše utakmica u kratkom razmaku, a najviše su ispaštali najjači klubovi koji su igrali i Ligu šampiona ove godine – Jug, Jadran, Novi Beograd i Radnički. Redom su se ti regionalni turniri dešavali pre nekih utakmica Lige šampiona i bilo je izuzetno naporno odigrati tri meča u nekih tridesetak sati, pa za dva-tri dana Ligu šampiona, još ako ubacite putovanje između, raspored je baš zahtevan. Uz to je i veliki zamor igrača i veći rizik od povreda. Sistem kao sistem je bio loš, drugačiji nije bio moguć u ovoj klupskoj sezoni, a još teži će biti naredne, zbog dva velika reprezentativna takmičenja u sred sezone.

U finišu ligaškog dela Radnički je uspeo da ispusti i drugo mesto u Super ligi, porazima od Zvezde na svom bazenu i na gostovanju Šapcu. Šta se dogodilo u tim mečevima?

– I u Super ligi su nas pratile iste stvari kao u ostalim takmičenjima. Nije ekipa zaboravila da igra, ne znam da li su igrači izgubili interesovanje ili su mislili da će lakše odigrati, ali definitivno mi kao klub razmišljamo od decembra zbog čega je to tako i gde smo pogrešili. Mislim da smo spoznali naše greške i da ih ima mnogo, nikoga ne treba optuživati i upirati prstom, to je neki naš propust i nadam se da je ovo škola da nam se u budućnosti kao klubu ne ponovi.

Koliko je gubitak prednosti domaćeg bazena u polufinalnoj seriji sa Zvezdom presudio da se Radnički ne nađe u finalu?

– Verovatno je uticao, izgubili smo obe utakmice u gostima, a dobili jednu kod kuće. Ali, nije ni samo to razlog, u drugoj utakmici su se povredila dva igrača, ekipa potom nije bila u tom tonusu. Uprkos tome, smatram da nismo bili dovoljno dobri, nismo se posvetili tome i za to smo kažnjeni.

Serija utakmica za treće mesto počela je porazom od Partizana, ali je Radnički zbio redove u samom finišu i upisao po dve pobede u toj seriji i na gostovanjima u Ligi šampiona, uključujući i trijumf nad Vuljagmenijem. Da li je možda na preokret u borbi za treće mesto uticala i želja za igranjem u Ligi šampiona

– Više puta sam isticao koliko je Liga šampiona značajna za nas, ali mislim da nije to bilo presudno, jer nas je do sada već napustilo 4-5 igrača koji su igrali te mečeve. Ono na čemu stalno lično insistiram kod igrača je to da igraju i za klub, ne samo za sebe. Moraju da se bore za klub, a kada je klubu dobro, dobro je i njima. Nažalost, tek u poslednje četiri utakmice u sezoni smo se fokusirali i krenuli da igramo. Negde se probudio i taj ego kod igrača, da ne dozvole da im se desi nešto loše. I to je lepo. Težište se prebacilo na uslovno rečeno mlađe, neiskusnije i uspeli smo to da iznesemo kako smo izneli. Na tome sam zahvalan celoj ekipi, na energiji koja je bila prisutna na kraju kada je bilo jako teško, jer smo u poslednjih dvadesetak dana odigrali sedam-osam jakih utakmica. To je bilo fizički jako zahtevno, sa malim brojem igrača, bez rotacije i izmena… Na kraju, kada je bilo najteže uspeli su da iznesu i žao mi je što to nisu učinili ranije, jer bi im bilo lakše i u završnici sezone bi igrali neke druge utakmice. Najvažnije je da se sezona završi pobedama, što smo uspeli da uradimo.

Kada se sve uzme u obzir, kako ocenjujete ovu sezonu?

– Jedna sezona ne znači ništa za bilo koji klub. Ona nije bila neuspešna, već rezultatski nezadovoljavajuća, jer smo u njoj dobili par igrača, nadamo se za duži vremenski period. Ovo je jedan proces u stvaranju kluba i mislim da nije veliki korak kao prethodne sezone, ali je ipak korak unapred. Naši ciljevi za budućnost se nisu promenili i želimo do samog krova Evrope.

Pomenuli ste odlaske, ko će sve napustiti klub u ovom prelaznom roku?

– Ta lista još uvek nije kompletirana, jer traju razgovori sa nekim igračima kojima su istekli ugovori, ali ono što je izvesno je da su Nemanja Vico i Marko Radulović još ranije otišli. Klub je napustio Lazar Dobožanov, a otišao je i Josip Vrlić, kome je ugovor istekao i mislim da je već potpisao sa splitskim Jadranom. Aleksa Ukropina je takođe slobodan igrač, ima nekoliko ponuda i izrazio je želju da ode. Nikola Lukić ima ponudu i dogovor i ugovor sa novim klubom, ali ima ugovor i ovde. Dobio je od nas predlog kako može da završi ugovor i sada je na njemu da odluči. Stefan Branković se opredelio za školovanje u Americi, što još uvek nije finalizirano, ali ukoliko ne ode, on je naš igrač još tri godine, a da li će u tom slučaju ostati ili napustiti klub i platiti obeštećenje zavisiće od daljih dogovora. Ima još igrača bez ugovora sa kojima smo u pregovorima, a više će biti poznato narednih dana.

Mogu li se očekivati i neki dolasci?

– Naravno. Pregovaramo i sa nekim potencijalnim pojačanjima, ali još uvek ništa nije dogovoreno i objavićemo kada bude finalizirano.

Pomenuli ste da je mnogo mladih igrača iz omladinske škole dobilo šansu u prvom timu. Kako ste zadovoljni njihovim partijama?

– Nekim igračima sam zadovoljan više, nekim manje, ali pokazali su da može da se računa na njih u godinama koje dolaze. Oni su izuzetno mladi za ovaj nivo takmičenja, ali su nagovestili da mogu da preuzmu veću ulogu. Naposletku sve zavidi od njih, moraju to da shvate kao podstrek i da rade pet puta više kako bi igrali na najvišem nivou.

Kako ste zadovoljni radom mlađih selekcija?

– Ne možemo biti zadovoljni rezultatima. Zadovoljni smo napretkom nekih baš mlađih kategorija. To su deca koja ne treniraju dovoljno dugo kao njihovi vršnjaci iz drugih klubova, ali su pokazali dobar napredak. Nisam zadovoljan prostorom koji imamo. Potrebno nam je više termina kako bismo imali više dece u tim najmlađim kategorijama, kao i da razvijamo žensku sekciju. Već dve godine imamo žensku sekciju, ali nema dovoljno devojčica da bismo napravili ekipu, pa one treniraju i igraju sa dečacima do 13 godina, do koliko mogu po propisima kod nas, a posle toga nastaje problem. Ali, osnovni problem je nedostatak termina.

Naziru li se neki novi dečaci iz omladinske škole koji bi mogli da uskoče u prvi tim, poput momaka koji su se ustalili ove sezone?

– Ima ih. Za one jako mlade to je proces od par godina, gde su, kao i za ove seniore koje smo pomenuli, najvažnije koliko će se oni dati i posvetiti. Naše je da im obezbedimo uslove i dobre trenere i da im bude što lakše da izdrže te napore koji su veliki, pogotovo kod tih klinaca, jer neka nagrada za bavljenje tim sportom dolazi mnogo kasnije.

Krajem jula organizujete osmi Memorijalni turnir „Nenad Nena Manojlović“, kakvo je interesovanje klubova?

– Interesovanje klubova je veliko, ali nažalost, neki inostrani timovi neće moći da nastupe zbog preklapanja sa rasporedom u domaćim šampionatima. Uprkos tome, za sada se prijavilo pet-šest ekipa, dok se za još nekoliko očekuje potvrda. Raduje nas to što je turnir sve jači i što se prijavljuje sve više evropskih velikana, kao što je to ove godine slučaj sa italijanskim Pro Rekom.

Za avgust je planiran i prvi Letnji kamp, šta vas je opredelilo da ga organizujete?

– Ideja za pokretanje kampa je da se pomogne deci, prvenstveno iz Srbije, da napreduju. Želja nam je da im omogućimo da vide kako je to raditi u većim sistemima i da im pomognemo da isprave neke greške, usavrše veštine, ali i da nauče mnoge nove stvari. Imamo veliki broj kvalitetnih trenera u klubu i nema sumnje da će deca na kampu imati šta da nauče od njih.

Došlo je do promene na vrhu SPD Radnički, krovne organizacije pod kojom funkcionišu i vaterpolisti, kako ste zadovoljni dosadašnjom saradnjom?

– Pohvalio bih novog direktora Stavra Raškovića. Došlo je do promene u odnosu prema sportu i što je najvažnije, komunikacija je mnogo bolja nego što je bila. Problemi postoje, ali kada smo zajedno u komunikaciji na njihovom rešavanju, mnogo bolje to činimo nego kada smo konstantno u nekoj borbi.