Berlinski đak – intervju Petar Marković

Mladi srpski vaterpolista Petar Marković koji nastupa za šampiona Nemačke Špandau Berlin, povodom meča Lige šampiona njegovog tima protiv Partizana vratio se na Banjicu gde je ponikao, a Vaterpolo vesti iskoristile su priliku da sa talentovanim centrom naprave razgovor. Od Petra smo saznali kako se obreo u Berlinu, kako se snalazi u bezenu i školi, kao i kakvi su mu planovi za budućnost. Od Partizana do Špandaua, Beograda do Berlina 19-godišnjeg Petra vodi želja da igra vaterpolo, stekne obrazovanje i dokaže se u novoj sredini.

Petar je trenirao vaterpolo u Partizanu od malih nogu, a u Berlinu se obreo još kao srednjoškolac. Pre dve godine kao učenik trećeg razreda gimnazije počeo je da se sprema za odlazak u Nemačku. Jedini problem pretstavljao je jezik, a na odlazak u inostranstvo odlučio se zbog studija.

– Odlučio sam se na odlazak u inostranstvo zbog prilika za studiranje. Plan je bio da odem kada završim gimnaziju. Najpre sam želeo da odem u SAD gde za dobre sportiste i đake ima šanse da dobiju stipendiju za studije. Roditelji su stupili u kontakt sa Špandauom još dok sam išao u treći razred gimnazije, i uskoro je odlazak postao izvesniji pa sam počeo da učim nemački. Prvi put sam otišao Berlin sa ocem, na nekoliko dana i dobro se snašao, jedini problem bio je jezik.

Po dolasku u Berlin Petar je odmah krenuo u školu za sportiste gde je od početka imao puno obaveza i zadataka. Uz to dva treninga dnevno sa ekipom ostavljaju malo slobodnog vremena.

– Berlin je fenomenalan grad. Ljudi su opušteni, komunikativni, ima puno studenata, može se reći da sam veliki grad zamenio još većim. Ipak, nije lako kada se mlad odvojiš od roditelja i živiš sam što ima prednosti i mane, mada se dobro snalazim i mislim da sam ranije sazreo. Čim sam stigao u Berlin odmah sam imao obaveze u školi, domaće zadatke i radove, uz to i dva treninga dnevno. Ipak u Nemačkoj je sve odlično organizovano i uspevam da stignem. Družim se uglavnom sa momcima iz ekipe, tu su Marin Restović i Mateo Ćuk koji su naših prostora, a od domaćih igrača volim da se družim sa Timom Heneom i Markom Štamom.

Dakle u Berlinu si se dobro snašao kao mladić i učenik, kako je bilo u bazenu, stigao si kao mlad igrač bez seniorskog iskustva?

– U prvo vreme mi je bilo nešto teže jer sam centar i puno zavisim od ekipe, od spremnosti da mi upute loptu i poverenja koje imaju u mene. Od kada sam došao puno sam napredovao, i za to mogu najviše da zhavalim Nebojši Novoselcu (trener Špandaua i selektor Nemačke). Za njega imam najveće poštovanje i zahvalan sam mu kao čoveku i treneru. On je već dugo godina trener u klubu koji ima puno poverenje u njega i njegovu procenu čemu mogu da zahvalim na mom dolasku. Potrebno je puno rada da te ljudi primete i zapamte i toga sam dobro svestan. Dobijam sve više prilike, a predamnom je vreme da se dokažem i radiću naporno da bi uspeo.

Sada se dokazuješ kao senior, prošao si školu Partizana nastupao i za Student kada je na mestu trenera bio Igor Milanović, kakva su iskustav iz tog perioda?

– Prošao sam sve selekcije Partizana i bio u timu Studenta kada je Igor Milanović bio trener. Svi znaju ko je on u svetskom vaterpolu i to je bilo jedno neprevaziđeno iskustvo, ne samo vaterpola i sporta, nego i života uopšte. Od Igora sam imao prilike, i drugi momci koji su trenirali,  da naučim puno o vaterpolu u bazenu, ali i o drugim stvarima životu i doživljavam ga kao filozofa života.

Kakav je ambijent na takmicama u Nemačkoj, koliko se prati vaterpolo i ko su najveći konkurenti?

–  Kada igramo u nemačkom šampionatu na našem bazenu tribine su osrednje popunjene, dolazi rodbina igrača, prijatelji… Ipak, za Ligu šampiona postoji veliko interesovanje i kada nam je nedavno gostovao Galatasaraj tribine su bile pune, a atmosfera odlična. Bilo je više od 1.000 ljudi, a dobar broj su činili i Turci koji žive u Nemačkoj i naravno vole da dođu i podrže klub iz svoje matične zemlje. U domaćem takmičenju dosta publike ima u Duizburgu, i tamo znaju da budu vrlo tesni mečevi. Oni su dobra ekipa, mada često osciliraju u igri, Hanover je je takođe solidan tim.

Vaterpolo traži puno vremena i truda, da li igrači u Nemačoj mogu da žive kao profesinalni sportisti ili moraju da se bave i dodatnim poslom.

– U odnosu na druge zemlje, u Nemačkoj su primanja vaterpolista nešto manja, ali su redovna. Većina mojih saigrača su profesionalni vojnici, i imaju prilike da se posvete vaterpolu uz vojnički poziv. Neki se bave i drugim stvarima, imaju druge poslove, najmanji broj njih se izdržava samo od vaterpola.

Već si profesionalac, ali budući da si mlad i igraš na poziciji centra, zanima nas na koga se ugledaš na svojoj poziciji i ko su igrači od kojih si u Špandauu imao prilike najviše da naučiš?

– Ono što sam do sada u vaterpolu naučio je da je najvažnije da se trudiš, i to ističem ispred svega, a mislim da nije velika nedoumica oko igrača koji zaista pokazuju sjajne igre na poziciji centra, po mom mišljenju ih je dvojca: Boris Zloković i Duško Pijetlović. U mojoj ekipi tu su dva vlika imena vaterpola, sa kojima je zaista privilegija sarađivati. To su Aleksandar Čigir i kapiten tima Mark Police.

– Kakvi su ti planvi za budućnost, srpki klupski vaterpolo je u svetskom vrhu ove godine, da li si razmišljao da se vratiš ?

– Da budem iskren i nisam. Želim da se dokažem u sredini u kojoj se trenutno nalazim, završim školu i upišem se na Tehnički Univerzitet u Berlinu i učim za inžinjera.

Reci nam za kraj kakav je osećaj vratiti se na Banjicu, da li imaš tremu pred utakmicu?

– Povratak na Banjicu je veliko iskustvo za mene. Budi mi lepo sećanje na godine koje sam proveo, pretpostavljam da je tako i sa drugim igračima koji se vraćaju u klub gde su ponikli, posebno na Banjicu koja je hram vaterpola. Imam malu tremu, rekao bih onu pozitivnu jer odavno nisam igrao pred roditeljima, rođacima i prijateljima, a svi će oni doći da me podrže.