DOGODIO SE: Održana beogradska premijera dokumentarca o Ratku Rudiću

Beogradska premijera dokumentarnog filma „Dogodio se“, posvećenog velikanu svetskog sporta i najtrofejnijem vaterpolo treneru svih vremena, Ratku Rudiću, održana je u ponedeljak, a posle dvočasovne projekcije, sa novinarima je razgovarao upravo Rudić.

U flmskoj priči reditelja i producenta Dejana Aćimovića, kroz arhivske snimke i razgovore sa više od 120 sagovornika, među kojima su brojni Rudićevi saigrači, igrači koje je trenirao i rivali, predstavljena je Rudićeva igračka i trenerska karijera.

Rođen u Beogradu, Rudić je odrastao u nekoliko gradova, a vaterpolom je počeo da se bavi kao desetogodišnjag u Zadru. Tokom seniorske karijere igrao je za splitski Jadran i beogradski Partizan, s kojim je dva puta osvajao titulu prvaka Evrope.

Za reprezentaciju Jugoslavije je igrao 12 godina, ali nikad nije osvojio zlato na velikom takmičenju, delom i zbog nesrećnih okolnosti. Pred Olimpijske igre 1968, na kojima je Jugoslavija prvi put postala olimpijski prvak, se povredio. Tokom Svetskog prvenstva 1975, je diskvalifikovan zbog, ispostavilo se kasnije neopravdane, optužbe da se dopingovao, što je bio veliki udarac za celu reprezentaciju, koja je na kraju završila na 13. mestu. FINA se kasnije zbog velike greške izvinila jugoslovenskoj reprezentaciji i savezu, ali slaba je to bila uteha.

Zlatan niz od 1984. do 2012. godine

Igračku karijeru je završio nedugo posle osvajanja olimpijskog srebra i počeo trenersku u Partizanu, pa potom u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije. Par meseci pred Olimpijske igre u Los Anđelesu 1984, imenovan je za selektora seniorske selekcije i Rudić je počeo kao trener da ostvaruje ono što nije kao igrač, osvojivši od 1984. do 2012. deset olimpijskih, svetskih i evropskih titula i brojne medalje drugih boja. Film prikazuje Rudićev sistem rada, čuvene pripreme reprezentacije koje su trajale 100 dana, odlazak na svako takmičenje sa najvišim ambicijam…

Posle novinarske projekcije, na susretu sa novinarima su, uz Rudića govorili Dejan Aćimović, dugogodišnji saigrač Đorđe Perišić, kao i Igor Milanović i Perica Bukić, koje je Rudić, kao tinejdžere, ubacio u vatru na Olimpijskim igrama 1984, što je bio početak dve velike karijere.

Đorđe Perišić, koji je u filmu otkrio da je upravo on bio taj koji je 1984. na sednici Predsedništva VS Jugoslavije predložio Rudića za selektora, je na susretu s novinarima podsetio na igračke dane.

– Kad je vaterpolo u pitanju zaista je bilo „rašta“ da se Ratko Rudić rodi. Teško je bilo igrati protiv Ratka Rudića, ali je privilegija je bili biti sa njim u timu. Imao sam dosta dugo privilegiju da budem njegov saigrač tokom drugog zlatnog doba Partizana, a velike zasluge za uspehe pripadaju Ratku Rudiću.

Igor Milanović je istakao da smatra da je filmom o Ratku Rudiću autor Dejan Aćimović promovisao vaterpolo na svetskom nivou i da je srećan što je deo filma, koji počinje kadrom u kome Milanović kaže:

– Najbolji! Kad uđe, menja boju prostorije.

Na susretu sa medijima je dodao:

– Ratko i ja se znamo pola veka, od odnosa trener-igrač, postali smo prijatelji koji se često vide i uživaju u druženju. Uticao je na sve nas, imao poverenje.

Najveće zasluge što je Rudić 2004. postao selektor Hrvatske pripadaju Perici Bukiću, u to vreme predsednku HVS. Rudićev povratak nije naišao na odobravanje jednog dela javnosti i sportskih funkcionera u Hrvatskoj, ali je ostvaren.

– Kada su mi ponudili da bude, predsednik Hrvatskog vaterpolo saveza, rekao sam da je moj jedini uslov je bio da se vrati najbolji trener na svetu – Ratko Rudić. Uspeo sam u tome. Nisam pogrešio.

Na kraju susreta sa novinarima, reč je dobio i Rudić, koji je istakao da je zahvalan autoru filma koji je upornošću i velikom ljubavi prema sportu i vaterpolu ostvario istorijski dokument o 60 godina vaterpola u svetu.

– To je film o mojoj karijeri ali i o razvoju vaterpola. Bilo je pobeda i padova i novih osvajanja. Ima dramatike. Nisu ni svi komentari u njemu pozitivni. Mi treneri, moramo da selektiramo, nekada igrači odlaze drugi dolaze. Tu su prisutne i traume, posebno je to teško za trenera koji donosi takve odluke koje utiču na razvoj čak i na živote igrača – počeo je Rudić.

Menjao sam se, ali principa sam se uvek držao

Njegove ambicije su uvek bile najviše:

– Ne mogu da odgovorim zašto sam želeo uvek prvo mesto. Neki psihijatar bi to bolje mogao da razjasni. Sa igračkom karijerom, iako je Đokica Perišić rekao lepe reči, nisam zadovoljan, jer nisam osvojio zlato na velikim takmičenjima. Kao trener mladih sam počeo sa takvim ambicijama, da postižem uspehe. Strast i ljubav prema vaterpolu su mi pomogle da to prenesem na ekipu, što je i dovelo do postignutih rezultata.

Na pitanje koji su treneri uticali na njegov put odgovorio je:

– Počeo sam ozbiljnije da razmišljam o trenerskom poslu dok je u Partizanu bio Bata Orlić. I on je imao svoj sistem. Jedan deo tog sistema sam koristio, s tim što sam se posle razvijao u drugom pravcu. Često sam razgovarao sa Rankom Žeravicom iz košarke, posebno na početku karijere. On je stanovao u zgradi gde je bio tada Vaterpolo savez Jugoslavije. Proučavao sam svetske trenere, zatim sam analizirao američki fudbal. U momentu kada sam krenuo svojim putem, a to je bilo posle Olimpijskih, taj put je bio specifičan. Imao sam precizne principe u trenerskom poslu kojih sam se uvek držao. To sam tražio od svih u ekipi. Tokom karijere sam se menjao, što se tiče odnosa i komunikacije. Odlazio u druge zemlje u neke druge uslove rada, ali same principe nisam menjao.

Stalno usavršavanje je neophodno

Rudić je imao svoj sistem kojeg se držao, ali koji je nadograđivao, jer, kako je istakao, konstantno usavršavanje je neophodno:

– Uvek sam nastojao da uvedem nešto novo u radu.  Stalno usavršavanje trenera je nešto što sam uvek smatrao neophodnim. Uvek se puno radilo ali ne uvek na isti način. Imao sam mnogo generacija, nastojao sam da razumem njihove afinitete, malo sam se prilagođavao, ali je želja za uspehom morala da bude najjača.

Ratko Rudić je mogao da bira koju reprezentaciju će voditi. Posle odlaska iz Partizana imao je ponude Italije i Španije, ali opredelio se za Italiju.

– Kao da su prevladali umetnički razlozi. Na pripremama u Italiji, bio sam u katedrali Svetog Petra, toliko sam se zadržao da je ekipa otišla bez mene. U Ameriku sam otišao jer sam smatrao da je ova zemlja važna za sve sportove. Naravno, želja je bila da dođem u Hrvatsku. Ispunio sam i stigao do svih zlatnih medalja. To mi je bila posebna čast. Završio sam karijeru u Londonu. Bio sam direktor u savezu, došla je ponuda iz Brazila. To je prekrasna zemlja sa fudbalom kao zaštitnim znakom. Nisam pogrešio, proveo sam tri predivne godine.

Na jednostavno pitanje da li bi Ratko Rudić selektor u tim izabrao Ratka Rudića igrača, odgovorio je:.

– To sam rekao odavno – ne bih!