Pijetlović: Fizički bih mogao da igram još pet-šest godina, ali mentalno…

Dugogodišnji srpski reprezentativac i vaterpolista Novog Beograda, Duško Pijetlović, proslaviće 25. aprila 38. rođendan, a u opširnom intervjuu za Novosti ističe da se oseća dobro fizički i da bi mogao da igra još pet-šest godina, ali da je psihički teško.

– Disciplinu nisam promenio od početka karijere, fizički se dobro osećam. Toliko dugo sam igrao za reprezentaciju, tako da meni nije problem ni motiv. Ali problem je kako se osećam. Samo da ne bude da se žalim, trenutno lepo funkcionišem – priča za „Novosti“ Duško Pijetlović.

Sjajni centar ističe da će se staviti tačku na prebogatu karijeru kada oseti da je bilo dosta:

– Od milion faktora zavisi dokle ću još da igram. Presudno će biti kako se budem osećao, kakva će biti ovde situacija. Fizički mogu sigurno još pet-šest godina, ali mentalno je teško. Treniram i dalje kao što sam vežbao na početku karijere, ali psihički je sve teže. Tu ne mislim na utakmice, one me nisu nikad zamarale, ali osećam da sam stariji. Kada dolazim na treninge vidim da ima momaka koji su 17-18 godina mlađi od mene. Oseća se generacijski jaz, nemamo ista interesovanja. To mi je najveći problem, vidim da bi trebalo polako da se povlačim. Ipak, ako tokom leta budem osetio da mogu, nastaviću, ako ne, nije mi problem da prekinem karijeru.

Na opasku da od njega mladi centri mogu mnogo da nauče, Pijetlović uzvraća da se poslednjih godina vaterpolo mnogo promenio u odnosu na vreme kada je on počinjao:

– Mladi centar više ne može da bude isključivo sidraš. Zato mislim da mi nemamo taj problem na centru, već više moramo da pratimo novine, jer je vaterpolo postao daleko fizički zahtevniji nego kada sam ja počinjao. Sada su igrači mnogo pokretljiviji, sve je mnogo zahtevnije, svi moraju da plivaju, inače svaka slabija karika se odmah vidi – smatra Duško.

Za Pijetlovića se uvek govorilo da može da igra i beka i centra:

– Ja jesam drugačiji od drugih. Nemam 140 kilograma, nemam mišiće, nisam visok dva metra i samim tim sam pokretljiviji i mogao sam da igram sve pozicije. Pričam klincima da sam 2006. mogao da odigram celu utakmicu, da ne izađem iz vode. A sada, iako sam jednako fizički spreman, teško da bih sastavio četiri minuta i ne znam da jedan centar može da odigra celu utakmicu u ovom ritmu koji se danas igra. Mnogo se vaterpolo promenio od dana kada sam ja počinjao.

Pijetlović je deo generacije koja je dva puta bila najbolja na Olimpijskim igrama, koja je dva puta pokorila svet i pet puta Evropu. Svestan je da je odlazak njegove generacije prouzrokovao rezultatski pad „delfina“.

– Stvarno smo dugo bili tu. Sada momcima koji su došli, koji treba da budu lideri, neophodno je vreme da naprave svoju ekipu. To nije lako i zbog toga još ne bih govorio da je pao ritam reprezentacije. Siguran sam da ovi momci nisu ništa manje kvalitetni od naše generacije – smatra Pijetlović.

Duško ističe i da nije javnost ta koja od „delfina“ očekuje samo prva mesta…

– I mi tako gledamo. Nikad nismo bili zadovoljni trećim mestom, ja kada pričam o mojoj karijeri ne kažem da imam četiri olimpijske medalje, nego dve, jer sam dva puta osvojio Igre. One dve bronzane su tu negde. To je mentalitet koji se gradi u vaterpolu, mislim da smo mi sami to preneli na javnost – ističe Pijetlović.

Podseća i da im je sedmo mesto na SP 2013. u Barseloni pomoglo da postanu nedodirljivi nekoliko godina, kao i da je bilo ključno to što je većina od 2012. do 2014. igrala u srpskim klubovima.

– SP u Barseloni je bio najgori šampionat koji smo imali kao generacija. Bio je to veliki neuspeh za nas. A ruku na srce, nismo bili toliko loši, koliko smo imali taj loš dan u četvrtfinalu protiv Crne Gore. Ipak, ostali smo par dana duže u Barseloni i mislim da smo tu postali ekipa u nekom smislu. Inače, tih godina većina nas je bilo u Srbiji, selektor Dejan Savić nas je često okupljao i radio sa nama. Sve to nam je pomoglo da napravimo taj niz od 2014. godine, to nam je dalo vetar u leđa – priča Pijetlović.

Nažalost, sadašnja jaka domaća liga nije omogućila, zasada, novoj generaciji da nastavi istim putem.

– Nešto se desilo sa ljudima u vaterpolu. Ne znam šta, ali ti odnosi koji se sada dešavaju nikad nisu postojali kod nas. Pre desetak godina u vrhu su bili Partizan, Zvezda, Radnički, Vojvodina, ali su se nekako treneri i klubovi međusobno uvažavali. Utakmice su bile žestoke, ali kada se izađe iz bazena svi su bili prijatelji. Šta se desilo od tada do danas da klubovi maltene ne pričaju jedni sa drugima, ne znam, ali mislim da je to katastrofa za mlade igrače. Za mene ne, jer sam prošao svašta u životu. Žao mi je zbog toga, bili smo krem sporta, a sada isplivaju silni problemi, o kojima se piše u medijima, a da nisu finansijski. Učen sam da se problemi rešavaju u svojoj kući, da se ne izlazi u javnost, a sada očigledno to nije manir ovog vremena – u dahu priča Pijetlović.

Ipak, ono što ga raduje je to da Srbija poslednjih dobija sve više vaterpolo centara, da se više ne dešava, kao u vreme kada je igrao za Partizan, da postoji samo jedan jak klub.

– To je nešto najbolje što se desilo vaterpolu poslednjih godina – kaže Pijetlović.

U inostranstvo je otišao sa 26 godina, kada je bio „izgrađen igrač“. Bilo je to 2011, kada je sa crno-belima osvojio prvu od četiri titulu prvaka Evrope. Bio je šampion Starog kontinenta sa Pro Rekom, dva puta, i Crvenom zvezdom. Igrao je i sa ruski Sintez i Dinamo, mađarski Solnok, od 2021. je u Novom Beogradu.

– Život u drugim državama me je oplemenio i kao čoveka i kao vaterpolistu. A to sam shvatio tek kada sam se vratio u Srbiju. Naučio sam italijanski i ruski, upoznao dosta ljudi. To je veliko životno iskustvo.

Priznaje i da mu je vaterpolo dao sve u životu, da će mu biti zahvalan do kraj života:

– Da nema vaterpola, verovatno bih bio neki programer… Počeo sam sa sedam godina, a mislim da sam već u devetoj odlučio da ću biti vaterpolista. Bez obzira na to što su mi mama i tata govorili da je škola broj jedan, ja nikad nisam imao dilemu. Bez vaterpola bih bio drugi čovek, ovaj sport mi je dao i disciplinu, i vaspitanje, i ponašanje, razne stvari da bih danas bio onakav čovek kakav jesam.

Sinove Petra i Stefana vaterpolo ne privlači, već košarka. Duško ističe da želi da se više posvete školi, ali i da ne zanemare sport makar do fakultetskih dana.

– Sport daje disciplinu, odgovornost, radnu naviku, rad u kolektivu, što su veoma bitne stvari za dete. Mislim da bi svako do fakultetskih dana trebalo da trenira neki sport. Mislim da sport pomaže u vaspitavanju dece, naročito kako da se ponašaju i da poštuju hijerarhiju, koju ne mogu da nauče u školi, kao na primer u vojsci.

Duško naglašava i da nije od onih roditelja koji gaje ambiciju da im dete bude veliki košarkaš ili fudbaler:

– To je velika greška koju prave roditelji. Mene je tata kažnjavao tako što nisam mogao da idem na trening kada sam bio loš u školi. Sada je malo drugačije. Jako mi je žao što neki roditelji svoje frustracije leče kroz decu. Video sam, ali i čuo šta sve roditelji mogu da urade, kako se ponašaju na utakmicama. Jadna ta deca…

Duško kaže i da ima veliku dilemu šta dalje kada završi karijeru:

– Ne bih voleo da budem trener samo iz jednog razloga, da se ne selim sa porodicom iz grada u grad. Kada bih mogao bio bih trener u jednom mestu do kraja života. Ali to nije opcija, jer trener mlađih kategorija ne može da zaradi toliko da prehrani porodicu. Da vodim seniore nemam nameru, jer ne želim da se seljakam. Uostalom, zbog porodice sam se vratio ovde, da bismo ovde živeli, radili. A i atmosfera koja se stvorila u našem vaterpolu me ne privlači uopšte.

O generaciji u kojoj je Duško Pijetlović bio jedna od najvećih zvezda dugo će se pričati, naročito zbog dva uzastopna olimpijska zlata.

– Znali smo kako treba da se ponašamo međusobno i na koji način da izgleda naša reprezentacija da bismo došli do uspeha. Imali smo kvalitetne, posvećene ljude, profesionalce, disciplinovane. Jedino što je moglo da nas poremeti, a to sam video sto puta, jesu međuljudski odnosi. Kod većina ekipa to je bio veliki problem, a kod nas najmanji. Održavali smo ljudske kontakte i veze svih ovih godina – kaže Pijetlović.

Novi Beograd je poslednjih nedelja u centru pažnje. I pored neuspeha u finalima Regionalne lige i Kupa Srbije, Duško Pijtelović veruje da mogu do evropskog trona:

– Talasanja ima, možda i zato što je nov klub, pa se svi traže. U suštini ne mogu da kažem bilo šta loše, klub funkcioniše savršeno u smislu organizacije, uslova za trening… Neću da ulazim u analizu zašto nedostaje stabilnost u igri, jer sam ja profesinalac, doveden da igram, a ne da pričam ko šta treba da radi. Naravno da smo imali neuspehe, ali imamo tim koji može da osvoji Ligu šampiona. Prošle godine smo nesrećno izgubili u finalu, što znači da možemo. Meni je lično najbitnija Liga šampiona.

Izvor: S. Krstović / Novosti