Aleksić: Problem u vaterpolu je infrastruktura, nova ekipa ima kvalitet za medalju

Jedan od šestorice srpskih vaterpolista koji se prošlog leta oprostio od reprezentacije je i Milan Aleksić, nekadašnji igrač Partizana, Solnoka i Barselonete. Najveći deo karijere proveo je na Banjici, dugo je igrao i u Mađarskoj, a nepune dve godine je uživao u Barseloni.

Na kraju se, ipak, vratio u Partizan jer je upravo u tom klubu želeo da završi igračku karijeru. Danas je sportski direktor Vaterpolo saveza Srbije, a u razgovoru za Sportski Žurnal rekao je da misli da je doneo pravu odluku prošle godine.

Kako se osećate u penziji? Da li imate vremena za stvari koje tokom igračke karijere niste uspevali da postignete?

– Dosta je dobro, ne mogu da se požalim. Prija mi, mislim da sam dobro odlučio. Možda sam mogao da izdržim, ali neke stvari mi se nisu svidele i odlučio sam da završim pošto nije bilo opcija da odem u drugi klub. Hteo sam da završim u Partizanu.

Pada li vam nekad na pamet da se vratite?

– Iskreno ne, mislio sam da će se to desiti, ali nije.

Koliko je poslednja sezona bila teška?

– Želeli smo da Partizana stane na noge što se i uspelo donekle. Planirao sam da odigram možda još godinu, ali sam shvatio da će to teško ići – rekao je Aleksić i nastavio:

– Ideja je bila da budem tu za mlade igrače, više nego što je bila potreba. Mojim povratkom, zajedno sa Stefanom Mitrovićem, koji je već bio tu, želeli smo da damo signal mladima koji su odlazili da klub ima želju i volju da preokrene stvari. Nije to samo moja zasluga, već je strategija. Uspeli smo da vratimo decu na Banjicu, to treba održavati i raditi na tome svaki dan.

Kako Vam se čini današnja situacija u klubu?

– Partizan se spustio na lošiji nivo zbog tehničkih mogućnosti, a ne zbog rada koji je uvek bio dobar. Uvek se insistiralo na radu sa decom, sa njima su radili kvalitetni treneri i pedagozi. Zbog toga su nastale promene. Prvi tim je manje bitan u smislu ulaganja, fokus je na mladim igračima koji kasnije igraju za seniore. To je važno i za reprezentaciju. Put je težak, ali dok se ne proba, sigurno se to neće rešiti.

Partizan je ove sezone značajno izmenio sastav, koliko su rezultati iznenađujući, s obzirom da su to uglavnom Partizanova deca?

– Nisam iznenađen, pratim šta se dešava, mada ne kroz funkciju u klubu. Stalo mi je da to bude kako treba. Nije idealno, ali je bolje nego u periodu pre korone. Još ima problema s bazenom, ali se to rešava.

Da li bi država trebalo više da pomogne crno-belima?

– Lokalna samouprava bi prvo trebalo da pomogne, ne treba to gledati kao ulaganje u Partizan, već u decu. Niko ne traži da se finansira prva ekipa, to je posao rukovodstva kluba. Infrastruktura u Srbiji je veoma loša, odavno je napravljen poslednji bazen. Mislim da može da se pomogne više, ali nisam siguran koliko ima prostora za to – rekao je Aleksić i pružio obrazloženje:

– Poslednjih godina je država pomogla više nego ikad. Svake godine se dopunjuju budžete klubova i saveza, ima pomaka. Problem u vaterpolu je infrastruktura, to se ne rešava preko noći, već je potrebna strategija.

Od reprezentacije ste se oprostili na bazenu „Milan Gale Muškatirović” u prijateljskom meču s Italijom?

– Savez je priredio prelep događaj. Nemaju ljudi često priliku da se oproste pred publikom koja ih prati tolike godine. Značilo je mnogo. Emotivno, uspešno, lep oproštaj.

Kakav je osećaj bio dok ste izlazili iz vode uz gromoglasne aplauze?

– Tek posle par dana sam sagledao šta sam sve uradio. Bilo je par teških momenata, a to je bio i prirodni kraj karijere. Drago mi je što su ljudi bili punog srca, to se osetilo.

Takmičarski oproštaj od Delfina bio je u finalu Olimpijskih igara u Tokiju?

– Da je neko razmišljao samo o tome, ne bi mogao da napiše scenario. Teško je naći prave reči, šta poželeti više. To je pravi oproštaj, bili smo presrećni. Godinu dana ranije smo znali da je to kraj, hvala Bogu desilo se da se oprostimo zlatom.

Može li da se uporedi sa zlatom iz Rio de Žaneira?

– Drugačije su bile okolnosti, u Riju smo osećali veliki pritisak. Bili smo u naletu, dosta mlađi i imali smo više problema. Bili smo na vrhuncu, kao tim i pojedinci. Euforija i pritisak doneli su više emocija. U Tokio smo došli s velikim iskustvom, znali smo da sve može da se desi. Zato je bilo lakše u Japanu.

Kakva je zbog korone, bila atmosfera u selu tokom igara u Tokiju?

– Sport se igra zbog publike, ali to su bile vanredne okolnosti. Atmosfera nije bila ista, bez spoljnih faktora, bez podrške publike. Ne može da se poredi sa Riom.

Tokom karijere ste igrali u inostranstvu Španiji i Mađarskoj u Solnoku. Koja zemlja je bila najbolja za igranje?

– U Mađarskoj sam živeo sedam godina, vaterpolo je nacionalni sport. Imao sam fantastične uslove za rad i život. Što se tiče profesionalnosti vaterpola, Mađarska najviše pruža. Osvojili smo mnogo trofeja, za taj period me vežu prelepe uspomene. U Barseloni je takođe bilo prelepo. Zemlja je drugačija, lepša za porodicu. U pravom trenutku je došlo, osećao sam se komotno, prihvaćeno. Više mi je prijalo u Španiji, sve je bilo opuštenije i otvorenije.

Šta Vam je najveći neuspeh u karijeri?

– Kako prolazi vreme, ostaju pozitivne stvari. Negativnih se i ne sećam toliko. Sezona u Partizanu je bila teška, nisam navikao da igram za treće mesto. Nije ispalo sve kako smo planirali, osećao sam ličnu odgovornost. Bilo je neprijatno na pola prve sezone u Španiji kad je krenula korona. Na to nije moglo da se utiče. Možda se izdvaja SP 2013. kad smo ispali u četvrtfinalu, bio je šok. Da nismo videli tu stranu medalje, možda bi nas to sačekalo u važnijem momentu.

Neki od Vaših bivših saigrača koji su se nedavno povukli odlučili su se za trenerski posao. Da li imate te ambicije?

– Ako želite time ozbiljno da se bavite, potrebno je da razmišljate 24 sata o tome. Bio sam dovoljno iskren prema sebi da to ne mogu da iznesem. Mislim da bih mogao da budem dobar u tome, ali nisam spreman da toliko vremena provedem na bazenu.

Kako Vam se čini stanje u srpskom klupskom vaterpolu?

– Ako pogledamo poslednjih 30 godina, imali smo maksimalno jedan ili dva kluba u LŠ, dosta je bila velika razlika između najboljeg srpskog kluba i sledećeg. Sigurno je to dobra stvar što sada imamo više stabilnih timova. Prošle godine smo imali tri kluba u LŠ, to se nije dešavalo do sada. Treba biti oprezan jer to nije tako zauvek. Imamo nove vaterpolo centre poput Kragujevca, Šapca, nadam se i nekom mestu u Vojvodini, tu je i Novi Beograd. To treba odražavati na duže staze.

Kako komentarišete rezultate reprezentacije?

– Što se tiče rezultata, nisu očekivani, ali i to je moralo da se desi. Nije realno za očekivati da je moglo da se nastavi u tom ritmu. Promenile su se okolnosti, drugi su ojačali. Peto mesto na SP nije toliko loš rezultat, ali deveto u Evropi je kiks. Postojalo je breme prošlih rezultata. Siguran sam da će biti bolje, imaju kvalitet da mogu da budu u konkurenciji za medalju.

Ovog leta reprezentacije očekuje Svetsko prvenstvo u Fukoki, a potom narednog januara i februara slede Evropsko prvenstvo u Izraelu i novo Svetsko prvenstvo (Doha)?

– Korona je pomerila SP i nikako da se izađe iz začaranog kruga. Izgubiće se kvalitet. Moraćete da se odlučite za jedno od takmičenja, a podjednako je važno jer donosi plasman na OI. Igrači su preopterećeni, očekuje se mnogo u klubu, kao i reprezentaciji. To je nehumano, nadam se da će se izaći iz tog kruga jer nema prostora za odmor. Nadam se da će se naći rešenje.

Sada ste sportski direktor u Vaterpolo savezu Srbije. Da li imate neke informacije o mogućem rešenju?

– Svaka federacija ima ideje i nikome ovo ne odgovara. FINA je svetska organizacija i ona nameće kalendar. Potrebno je vratiti se na staro. Ovu situaciju su izazvale nepredviđene okolnosti. To će biti moguće posle Olimpijskih igara u Parizu. I u FINA je došlo do promena, to su veliki procesi.

Da li imate poruku za čitaoce?

– Pre svega, ljudima želim zdravlja. Treba biti uporan u svemu što radite, imati pošten odnos prema sebi i sportu. Tada će rezultati sigurno doći.

PARTIZAN DRUGA KUĆA

Kako Vam se, iz ove pespektive, čini boravak u crno-beloj kapici u kojoj ste postigli velike uspehe?

– Prezadovoljan sam onim što sam učinio u Partizanu. Tu sam sazreo kao čovek i igrač, bio sam deo tima devet sezona. U tom periodu sam postao reprezentativac. Klubu dugujem kao igrač i čovek. Sve najbolje me veže za taj period.

RIM ZA SRPSKO I ŠPANSKO PAMĆENjE

U finalu SP 2009. protiv Španije ste postigli gol iz peterca za titulu. Kako Vam izgleda taj trenutak u Rimu?

– To je prvo veliko takmičenje za reprezentacju. Gol je sticaj okolnosti, ritma utakmice. Da li može bolje da se završi bilo koji turnir u karijeri, bilo koji?

PREPORUČIO GRANDOSA

Igrali ste sa u Barseloneti s Alvarom Granadosom, sadašnjim članom Novog Beograda.

– Alvaro je mlad, ima ogroman potencijal. Podstakao sam ga da dođe. Nema mnogo Španaca u inostranstvu, sve imaju kod kuće. Poznavajući ga, mislio sam da to može da mu donese dobro u karijeri i da će spoznati da nije pogrešio. Verujem da će biti još bolji.