Budućnost Jadrana u rukama legende – intervju Vladimir Gojković

Jadran iz Herceg Novog, klub sa dugom tradicijom i bogatom istorijom ostvario je najveće uspehe u proteklih 10 godina. Vaterpolisti Jadrana osvajali su prvenstva i kupove Srbije i Crne Gore, Crne Gore, dva puta i Jadransku ligu, a uvek su imali zapaženu ulogu i u evropskim takmičenjima. Svi uspesi Novljana povezeni su sa Vladimirom Gojkovićem, legendom kluba koji je gotovo čitavu karijeru proveo u timu u kome je i ponikao. Posle više  petnaest godina u kapici Jadrana početkom sezone 2012/2013/ ‘Vlado’ je seo i na klupu voljenog kluba. Redakcija Vaterpolo vesti imala je veliku privilegiju i čast da u prostorijama Jadrana na renoviranom bazenu Škver razgovara sa crnogorskim asom o prvoj sezoni na klupi, trenerskom pozivu, trenucima iz bogate karijere. 

Vlado odigrao si mnogo utakmica za Jadran, osvajao trofeje. Već prve sezone na klupi uspeo si sa podmlađenim timom da osvojiš i Kup Crne Gore kao trener, kakvi su utisci?

– Početkom ove sezone zbog krize u društvu pa i sportu imali smo najmanji budžet u poslednjih 15 godina. Od igrača je u odnosu na ranije ostao Miloš Šćepanović, a uspeli smo da dovedomo i Aleksandra Radovića koji je došao u klub iako nismo mogli da platimo pravu vrednost njegovog angažmana. Baš je Radović dao nemerljiv doprinos osvajanju tog trofeja, iako smo imali peh da se povredi već posle trećeg kola Jadranske lige. Ipak, i pored povrede ramena i velikih bolova sa samo dva treninga on je bio ključni igrač prve utakmice finala kupa, a i u drugoj je odigrao vrlo značajnu ulogu u prelomnim momentima. Pre početka sezone nismo imali ambicije za trofejima, i pored toga uspeli smo da nastavimo niz trofeja kada se nismo nadali.

Odlučio si se na trenerski poziv iako si mogao da nastaviš igračku karijeru, da li si imao od ranije takvu ambiciju i ko su stručnjaci koji su na tebe uticali da se posvetiš trenerskom polsu.

– Razmišljao sam o trenerskom poslu već sa nekih 25 godina, a malo je falilo i da 2011. završim igračku karijeru i sednem na klupu. Dugo sam o tome razmišljao i želeo sam da budem trener, a tokom igranja imao sam veliku sreću da sarađujem sa stručnjacima koji su mnogo uticali  na mene. Pre svih to je Pera (Petar) Porobić, koji je došao u klub kada sam ja imao 17 godina, i sarađivali smo do mog odlaska u Rusiju, a posle toga i u reprezentaciji Crne Gore tako da sam 13 godina proveo uz njega. Veliki pečat na moju karijeru dao je i Nenad Manojlović, u mladoj, a kasnije i u seniorskoj reprezentaciji Srbije i Crne Gore i sa njim sam dobro upoznao tu pravu jugoslovensku školu vaterpola sa velikim i napornim radom, takoreći do krajnjih granica. Istakao bi i za mene jednu bitnu stvar, a to je ulazak u reprezentaciju kada su u njoj igrali Danilo Ikodinović, Dejan Savić, Aleksandar Ćirić, Vlada Vujasinović i Aleksandar Šapić. Od njih sam naučio neke stvari koje treneri ne mogu da te nauče i bila je velika privilegija raditi i provoditi vreme sa njima.

Jadran je sada u situaciji da se osloni na mlađe igrače čije vreme tek dolazi, da li je to i dugoročna strategija kluba?

– U svim sportovima je to tako, moraš da stvoriš nekoliko klupskih igrača koji nose igru i odrađuju neverovatan deo posla. Mi sada imamo 5 ili 6 igrača koji bi mogli da izrastu u takve nosioce ekipe, i ja sam vrlo zadovoljan kako su oni napredovali tokom sezone, to je velika satisfakcija. Na tome treba raditi i napraviti igrače koji mogu da donesu rezultat. Kada sam je ušao u prvi tim bila je slična situacija, mmogo igrača je otišlo i mi mlađi smo dobili šansu. Ja to kažem i momcima koje treniram, da imaju veliku šansu, ali za to treba i vremena. I mojoj generaciji je trebalo nekoliko godina da počne da pobeđuje i na strani. Lakše je na svom bazenu, ali za dobre rezultate treba pobediti i na strani, a to zahteva iskustvo za koje je neophodno vreme. Cilj je da stvorimo te igrače, a ako može da se dovede i neki vrhunski igrač, tim bolje jer uz njega imlađi momci igraju 20 do 30% bolje.

Upravo je Fajnal-for u Beogradu bio prilika da se uverimo u mogućnosti nekih igrača koji su ponikli u Jadranu, pre svih Andrije Prlainovića i Aleksandra Ivovića.

 – Prlainović i Ivović su sigurno među pet najboljih igrača na svetu trenutno. Oni su bili u Jadranu kada smo osvojili tu prvu titulu 2003. i odrasli su uz nas. Prlainović je tada već bio jedan od najvećih talenata na svetu, a Ivoviću je trebalo više vremena da sazre, ali je ubrzo postao igrač koji najviše daje klubu. Igra u kontinuitetu 10 meseci neverovatno dobro i u odbrani i u napadu. Od kada je počeo taj odličan rad 1997. godine iz kluba je izašao možda i nestvaran broj reprezentativnih igrača, počevši od Predraga Jokića, Borisa Zlokovića, Šćepanovića pa onda malo kasnije i Ivovića, Prlainovića, Radovića. Posle tih generacija imali smo period nešto slabijeg rada u klubu i zato sada nemamo tih igrača koji bi mogli da nose ekipu.

Ostaje žal što situacija nije dozvolila da ti igrači ostanu na okupu i donesu evropsku titulu Jadranu?

– Jeste, igrači su počeli da odlaze postepeno već od 2004. ubrzo posle osvajanje titule. Pokušali smo 2009. da vratimo većinu tih igrača i osvojimo Evropu, ali eto nismo u tome uspeli. Potrebno je vreme da se dođe do uspeha, kao što je bio slučaj u Bečeju gde su godinama radili da bi postali šampioni.

Tek ste na početku trenerske karijere, i deo ste novog talasa trenera na ovim prostorima, svakako bi vođenje nacinalnog tima bio veliki izazov, da li razmišljate o tome ?

– Voditi reprezentaciju je kruna karijere svakog trenera, i naravno da razmišljam o tome. Ipak, pre toga moram da se dokažem, da pokažem da li umem da radim ovaj posao. Ja sam tek na početku i ispred mene je vreme. Za sada bi najveća satisfakcija bila da ovde u Jadranu stvorimo neke igrače reprezentativnog dometa i tako uradimo veliku stvar za vaterpolo u Crnoj Gori i za naš klub naravno. U Srbiji su na scenu stupili Savić i Vujasinović, ja ih poznajem, to su veliki radnici i najbolje što je moglo da se desi srpskom vaterpolu je dolazak njih dvojice na klupe Partizana, Zvezde i reprezentacije.

Kakv je plan Jadrana za narednu sezonu ?

– Moramo da se oslonimo na naše mlade igrače, njih 5 ili 6 će dobiti više prostora u igri. Jadranska liga je odlično takmičenje za mlade igrače, prilika da steknu iskustvo i napreduju, prema tome to bi trebalo iskoristiti. Osim Juga i Primorja ićićemo na svom bazenu na pobedu protiv svakog rivala, a u domaćem prvenstvu, naravno pokušati da osvojimo neki trofej. Nažalost napustiće nas Šćepanović i Radović jer njih ne možemo da zadržimo, ali eto to je upravo prilika za mlađe da se dokažu. 

Mnogi žale što je Vladimir Gojković okončao karijeru, kada je mogao da igra još nekoliko godina, da nisi krenuo da gradiš trenersku karijeru čime bi se bavio ?

– Pa sigurno bi igrao još nekih četiri do pet godina, jer sam uvek bio fizički spreman i mogao bi to da izdržim. Ipak, odlučio sam se da postanem trener i ne žalim. Ovako kada nije sezone uskočim u bazen i radim sa momcima, pokažem im praktično neke stvari.

Bio si na F4 u Beogradu, kako si zadovoljan atmosferom, da li je taj broj publike nešto što je neophodno da se vaterpolo podigne?

 – Sva takmičenja koja se organizuju u Crnoj Gori, Srbiji, Hrvatskoj i Mađarskoj su prava stvar za vetrpolo, jer tu dolazi publika koja voli i prati vaterpolo sport, a to je najvažnije. Po mom mišljenju jedino što može da spasi vaterpolo je prebacivanje sezone sa zimske na letnju, odnosno od aprila do oktobra. Mislim da bi to privuklo publiko, dovelo medije u većoj meri, a takmičenja reprezentacija bi mogla lako da se uklope u taj kalendar.

Sledeći veliki vaterpolo događaj je Svetsko prvenstvo u Barseloni, šta očekuješ od crnogorske reprezentacije, i ko su glavni favoriti za medalje?

– Crna Gora treba da ide na medalju na svakom takmičenju jer ima kvalitet za to. Posle Olimpisjkih igara povukao se veliki broj igrača i mnogi timovi su podmlađeni. Mislim da je Srbija najveći favorit, potom Italija, a onda ide nekoliko rerpezentacija sa sličnim šansama. Pre svih Crna Gora, Hrvatska i Španija.

Vladimir Gojković rođen je 29 janura 1981 godine, igračku karijeru proveo je u Jadranu iz Herceg Novog gde je i ponikao, osim  sezone 2006/2007 kada je nastupao za ruski Sintez iz Kazanja. Kao reprezentativac Srbije i Crne Gore, a potom i Crne Gore među brojnim uspesima izdvajaju se zlatna medalja sa Svetskog prvenstva u Montrealu 2005. (SCG), evropska zlata : Kranj 2003 (SCG),  Malaga 2008 (CG), evropsko srebro 2012 u Ajndhovenu (CG), srebro na Olimpijskim igrama u Atini 2004. (SCG) i svetska bronza iz Barselone 2003. Uz reprezentativne uspeha Gojković je sa svojim Jadranom osvojio sedam titula državnog prvaka (4 SCG, 3 CG), četiri titule pobednika nacionalnog Kupa (3 SCG, 1 CG), a dva puta je sa Novljanima bio i šampion Jadranske lige. Pehare je osvajao i u Rusiji gde je uz titulu državnog šampiona pridružio i LEN Kup 2007.

Kao trener sa Jadranom je osvojio  Kup Crne Gore 2012.